BOŽJI ČOVEK MEĐ SRBIMA: Ime njegovo odjekuje kao topla molitva, kao tiha pesma nade, kao putokaz kroz nemirna vremena (FOTO)
Na blaženog spomena patrijarhu Pavlu ispunjava se reč koju je on sam izgovorio za druge: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba živeti tako da kada se on upokoji, ceo svet plače, a samo se on raduje.” I zaista, da ovaj Božji čovek Pavle nije živeo dostojno svog ljudskog i hrišćanskog zvanja, kako bi se moglo dogoditi da ovakva i ovolika tuga prožme ovaj milionski grad i šire od njega? Što je još čudnije, sveprožimujuća tuga, nije obično tugovanje za gubitkom nekog ko nam je mio i drag, nego već sada i ovde postaje radosna tuga. Tuga - jer predstavlja rastanak i gubitak; radost - jer osećamo i znamo da onaj koga gubimo i koji odlazi ostaje s nama i među nama postajući još prisutniji Duhom Svetim nego što je bio dok je telesno s nama živeo i među nama hodao.
Ime kao topla molitva
Ove reči odzvanjaju i danas među svekolikim srpskim narodom, a izgovorio ih je u svojoj besedi pre 16 godina na opelu patrijarhu Pavlu njegov prijatelj i verni sabrat, sada blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
Danas, 15. novembra 2025, navršava se još jedna godina od upokojenja čoveka koga je srpski narod voleo kao malo koga - patrijarha Pavla, tihog monaha koji je u skromnosti pronašao snagu, u krotkosti mudrost, a u jednostavnosti najdublju istinu o čoveku i Bogu. Danas, više nego ikada, njegovo ime odjekuje kao topla molitva, kao tiha pesma nade, kao putokaz kroz nemirna vremena.
Patrijarh Pavle nije bio samo poglavar Srpske pravoslavne crkve - bio je živi primer hrišćanske vrline. Njegova reč nije bila grmljavina autoriteta, već šapat koji menja dušu. Njegov korak nije pratio moć, nego blagost. Čovek koji je hodio pešice, a uzdizao narod. Čovek koji je nosio staru mantiju, a podizao poljuljane duhove. Čovek koji je, kako je jednom kazano, izgledao kao da je sišao sa ikone.
Na njegovom opelu, vaseljenski patrijarh Vartolomej sabrao je sve ono što je narod godinama osećao, ali nije umeo da izgovori:
„Njegov etos je bio čvrst kao dijamant. Dobrovoljno je bio puki siromah, podvižnik koji podseća na drevne pustinjske oce, isposnik, čovek neprekidne molitve, blag, miroljubiv i smeran srcem, ali i borac koji ne zna za uzmicanje, spreman na svaku žrtvu kad god je za to postojala potreba. Ognjeni liturg pred sveštenim žrtvenikom Božjim, duhonosac, on je sabrao u sebi, kako je nekada Sveti Grigorije Niski rekao za Meletija Antiohijskoga, ‚Davidovu krotost, Solomonovu razboritost, Mojsijevu dobrotu, Samuilovu pravičnost, Josifovu celomudrenost, Danilovu mudrost, Ilijinu revnost za veru i devstveničku čistotu Jovana Bogoslova’. Bio je, uostalom, bogoslov širokoga znanja, proročki nadahnuti propovednik jevanđelja, bratoljubiv, čedoljubiv, veoma milostiv i samilostiv, ispunjen svakim milosrđem, pomirljiv, mirotvorac, čovek otvorenih horizonata koji je osećao neposredan dodir sa savremenom stvarnošću i bio izuzetno blago Crkve naših dana. U stvari, nosio je na sebi pečat svetosti...”
Pomiritelj
Zato se danas, na godišnjicu njegovog blaženog upokojenja, ne prisećamo samo smrti već i života koji je postao svetionik. Slavimo čoveka koji nas je učio da budemo ljudi. Slavimo patrijarha Pavla - Božjeg čoveka među ljudima.
Njegov odlazak iz ovog sveta nije bio kraj, već tiho preseljenje duše koja je već za života dodirivala večnost. Patrijarh Pavle je živeo tako da se činilo da između neba i zemlje više nema granice, kao da se svetlost sa ikona preselila u njegov pogled, a molitva u svaki njegov pokret. Bio je retkost među ljudima - ne po tituli, već po blagosti koja je razoružavala i grešnika i pravednika, po mudrosti koja nije tražila da bude slušana, a bila je sledovana, po jednostavnosti koja je postala veličanstvenija od bilo kakvog ovozemaljskog sjaja.
U vremenu nemira, sukoba, slomljenih duša i podeljenih ljudi, patrijarh Pavle je postao stub koji se nije ljuljao. Njegova reč nikada nije pozivala na sukob, već na sabornost; nikada na osudu, već na razumevanje; nikada na osvetu, već na praštanje. Govorio je malo, ali svaka njegova reč postajala je maksima. Govorio je tiho, ali svaka rečenica zvučala je glasnije od krikova epohe. Govorio je o ljubavi, ali ne sentimentalno - već onako kako govore oni koji poznaju dubinu bola i veličinu nade.
Životne istine
Patrijarh Pavle je bio čovek koji je nosio narod u srcu. Kada je trebalo utešiti, bio je kraj postelje. Kada je trebalo hrabriti, bio je prvi na ulici. Kada je trebalo braniti pravdu, činio je to smireno, ali nepokolebljivo, sa blagim glasom, ali čeličnom verom. Njegovi saveti nisu bili veliki traktati, već jednostavne životne istine. „Čuvajmo se ljudi koji sve znaju, a Boga ne osećaju”, govorio je. I time je možda najjasnije opisao duh vremena u kojem je živeo - i put kojim treba ići.
Njegova skromnost bila je legendarna. Šio je i krpio sopstvene cipele, popravljao mantije, živeo kao monah koji ništa nema, a davao je sve. Putovao je autobusom. Nije nosio luksuz, nije voleo pompu. Ali zato je nosio ono što se ne može kupiti - mir koji je ulazio u čoveka čim bi stao pred njega. Koliko je puta narod govorio da je „dovoljno samo da ga pogledaš, pa da ti bude lakše”. Taj mir nije bio naučen, niti je bio poza. Bio je plod života u molitvi, posta, trpljenja i duboke vere.
Zato su ga ljudi doživljavali kao svetitelja još za života. To se ne uči - to se biva.
Danas, ne sabiramo samo godine od njegovog odlaska, već merimo koliko nam nedostaje njegova reč, njegov korak, njegova tišina. A opet, čini se da nije otišao. Njegov lik i dalje hoda kroz naše misli, njegove pouke izgovaramo deci, njegove reči se šapuću u trenucima nedoumice.
Na današnji dan, narod neće oplakivati njegovu smrt - narod će slaviti njegov život. Slaviti Božjeg čoveka koji nas je učio kako se postaje čovek. Slaviti patrijarha koji je živeo ono što je propovedao. Slaviti duh koji je, svojim postojanjem, podsetio da svetost nije daleki ideal, nego moguć put.
I zato, dok se sabiramo u molitvi, neka nas greje misao da takvi ljudi nikada ne odlaze. Oni se samo tiho presele tamo gde su oduvek pripadali - a ovde ostave trag koji vekovima ne bledi.
Aleksandar Panić i Ivan Čorbić